Štampa
Ocena korisnika: / 0
LošeNajbolje 
Napisao Srboljub Nikolić   

DAMAVAND – DVOGODIŠNJI SAN


Posle više evropskih i svetskih vrhova dva planinara, članovi SPID „Železničar 2006.“ Vranje Zoran Pavlović i Ninoslav Trajković su septembra ove godine popeli najviši vrh Irana i najviši ugašeni vulkan u Aziji Damavand. Sa ekspedicijom PSD „Železničar“ iz Beograda, koju je vodio Zoran Filipović, boravili su u kolevci stare Persije desetak dana. U nastavku donosimo dnevnik Zorana Pavlovića, koji je bio u grupi vranjskih planinara u ekspediciji Veliki put beogradske „Pobede“ na Araratu u Turskoj, kada je zbog nemira u Iranu odložen uspon na Damavand.


Dan prvi. Grupa srpskih planinara, u kojoj smo bili ja i moj drug iz Vranja Ninoslav Trajković, krenula je sa beogradskog aerodroma put Istanbula 8. septembra. Posle kratke pauze nastavili smo let za Teheran, gde smo stigli 9. septembra rano ujutro.

Dan drugi. Posle smeštaja po planu ekspedicije razgledali smo znamenitosti Teherana i stare persijske cicilizacije.


Dan treći, 10.septembar. Usledila je naša prva aklimatizacija na Bordj, jedan od vrhova planine Elburs, koji se nalazi pedesetak kilometara od Teherana. Grupa srpskih planinara, koja je brojala 20 članova, krenula je iz jednog sela sa 2.400 metara n.v. gde smo prethodno na mule utovarili opremu za naš kamp i hranu. Posle 4 sata pešačenja, uglavnom kraj potoka od snežnika, došli smo do 3.200 metara, gde smo na jednoj kamenitoj zaravni i postavili naš prvi kamp.

Dan četvrti, 11.septembar. Tu smo i zanoćili da bi ujutro u 4 sata po planu odatle trebalo da krenemo na sam vrh. Međutim, ja sam, kao i svi ostali, zbog visinskih promena imao neprospavanu noć i rešio sam da pođem sat ranije pre grupe. Pošao sam onako bez lampe serpentinama, jer srećom upoznao sam se sa tom deonicom nakon aklimatizacije prethodnog dana. Posle nekih sat i po hoda izlazim na greben, gde već počinje polako da sviće. U daljini iza mojih leđa bio sam opčinjen slikom Damavanda, iza koga se pomaljalo sunce. Bio je to nezaboravan prizor zbog koga je i vredelo poraniti. Nastavio sam dalje i ubrzo se našao na vrhu Bordj 4.350 metara n.v. Posle mene ovde su izašli Ninoslav Trajković i ostali članovi grupe. Na taj vrh se popelo 18 članova ekspedicije. Posle fotografisanja sišli smo u kamp na 3.200 m i nakon pakovanje opreme vratili se u Teheran.


Dan peti, 12.septembar. Ovo je bio dan odmora sa obilaskom Teherana i kraćim trekingom od 1.900 metara n.v. do 2.500 metara m n.v. iznad grada u pravcu Točkala.


Dan šesti, 13. septembar. Pošli smo ujutro iz Teherana sa dva kombija i opremom ka Damavandu, koji je udaljen od grada 90 kilometara. Grupa je ovoga puta brojala 9 planinara iz Srbije i 4 Iranca, koji su nam bili domaćini i vodiči. Posle 3 sata vožnje došli smo na jedan plato na 2.500 metara, odakle smo nakon pretovara opreme nastavili džipovima do prvog baznog kampa na 3.200 metara n.v. Tu je usledilo jedno iznenađenje, umesto da konačimo u šatorima, domaćini su nam ponudili smeštaj u džamiji. Nakon kraće pauze popodne smo pošli na prvu aklimatizaciju do 3.500 metara n.v. U džamiji smo imali mirniju i lepšu noć nego u kampu na Bordju.


Dan sedmi, 14.septembar. Pošto smo utovarili opremu na mule, krenuli smo ka našem drugom baznom kampu na 4.200 metara n.v. Hodali smo lagano stazom, koja nije bila tako zahtevna i posle 4 sata stigli do planinarskog doma, koji bio naš drugi bazni kamp. Posle smeštaja odradili smo kraću aklimatizaciju do 4.500 metara n.v. i vratili se u dom.



Dan osmi, 15. septembar. Buđenje u 4 i pokret u 5 sati iz doma. Na toj visini temperatura neki stepen ispod nule, za razliku od Teherana gde nas je ispratila prava tropska vrućina. Posle sat vremena razdanilo se i u daljini na samom vrhu Damavandu se jasno video oblak sumpornih isparenja, koji nam je bio najbolji orijentir za kretanje. Već na 4.900 metara n.v. javili su se prvi visinski problemi, pa je jedan član srpske ekspedicije bio primoran da se vrati u planinarski dom. Na 5.000 metara ponovo problemi u našoj grupi. Vođa ekspedicije Iranac Ali Reza, iako je na Damavandu bio više puta, osetio je simptome visinske bolesti i sišao je sa našim vođom Zoranom Filipovićem do drugog baznog kampa. Preuzeo sam da vodim grupu i nastavili smo ka vrhu. Na 5.400 metara n.v. prvi put nas je zapahnuo miris sumpora sa nekadašnjeg vulkana, koji prosto steže u grlu i dodatno otežava disanje i sam uspon. Kako smo bili bliži vrhu ovaj problem je bio sve izraženiji. Zaobišli smo oblak sumpora i posle 6 i po sati hoda u 11.30 izašli na vrh Damavand 5.671 metar n.v. Na najvišoj koti Irana, koja je okružena stenama, kraj obeležja, međusobna čestitanja nas 10 članova ekspedicije, među kojima su bila 3 Iranca. Ovekovečili smo našim kamerama taj uspeh i posle kraćeg odmora usledio je mukotrpan povratak u planinarski dom. Proslavili smo novi planinarski podvig i otišli na počinak.


Dan deveti, 16. septembar. Ujutro smo nakon pakovanja opreme sišli na 3.200 metara, a onda i vratili se u Teheran.

Dan deseti, 17. septembar. Srpska ekspedicija je nastavila svoj put po planu u unutrašnjosti Irana, dok smo se ja i Ninoslav odvojili i krenuli ka Srbiji.

Dnevnik Zorana Pavlovića

Fotografije Ninoslav Trajković i Zoran Pavlović


" title="VRANJANCI NA DAMAVANDU">VRANJANCI NA DAMAVANDU, PRILOG RTV VRANJE

Povodom inserta iz emisije RTV Vranje "DAMAVAND - IRAN" stigao je i komentar posetioca interneta iz Irana, koga u nastavku donosimo.

DerafsheKavian has made a comment on RTV Vranje - Povratak prirodi - Iran - Damavand.flv:


Hope you enjoyed your stay in Iran. / Ili u prevodu "Nadam se da ste uživali u vaš
em boravku u Iranu."